Хилда Дајч, Нади Новак, 7. децембар 1941.

„Нада, драга моја, сутра ујутру полазим у логор. Мене неће нико натерати, ја не чекам на позив. Јављам се добровољно да пођем са првом групом која полази из Ђорђа Вашингтона 23 сутра у 9 сати ујутру. Моји су против мојој одлуци, али ја мислим да ћеш ме барем Ти разумети: има толико људи којима је потребна помоћ, да ја морам по налогу своје савести да пређем преко сентименталних разлога, у вези с породицом и кућом и да се потпуно ставим у службу других”.

Хилда Дајч, Мирјани Петровић, 7. фебруар 1942.

„Знам да нема изгледа да ћемо ускоро изаћи, а напољу сте Ти и Нада, једино што ме везује за Београд, који по некој несхватљивој котрадикцији истовремено страшно мрзим и страшно волим. Ти не знамш, као што ни ја нисам знала, шта то значи бити овде. Желим ти да никад не сазнаш. Већ као дете бојала сам се да ме не закопају живу. И ово је нека врста привидне смрти. Хоће ли после ње бити неког васкрсења? Никад нисам толико мислила на вас две као сада. Стално разговарам са вама и желим да вас видим јер сте ви за мене онај „изгубљени рај”. 
Љуби Вас ваша логорка