„У једној групи је била једна жена пред порођајем. Једног јутра, када сам по дужности ишао у женски логор, она је била већ родила – сина! Тако је један леп Србин отворио очи у логору. А ко ће него Србин?! […]  Мајку и принову смо пренели у болницу. Монах Митрофан Кресојевић, такође логораш, осветио је водицу, а после неколико дана и крстио логорског сина. Мајка ме је узела за кума те малог назвасмо Слободан. Тако се обнављала нација на месту где је утамањивана.”